Svitanje Beograda

Miloš Crnjanski

Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas. Zato, kakvi sve nisu izlili svoj gnev, mudrost i žuč nad Beogradom, koliko nas ima koji udišemo lepotu ovog mesta, koju narod tek katkad, u lomu svega što imamo nasluti?

Koliko gradova za koje u putopisima stoji [...] koliko varoši čuvenih i znanih zbog svoje prošlosti i minule čari, daleko od burne i oštre lepote Beograda? Koliko je nas, koji osećamo žar, kojom ova varoš, već davno, sve što ima, u prolaznost rasipa?

Najstarija lepota Beograda niti se zna niti se sluti, niti se traži. Našlo bi se gradova koji bi pokazivali ruševine na Avali, tzv. rimski bunar u gradu kao čuvene starine; Veneru Genitriks, nađenu u gradu položili bi na visok mramorni stub i proglasili je rimskom caricom, tom i tom, vanredne stare lepote. Beograd, jedan od najstarijih gradova na Dunavu i Savi uopšte, ne mari za prošlosti i potpuno je nov.

Lepota njegova najstarija koja se može naslutiti sva je despotska i dunavska. Kamen kula ogleda se u vodi, kud minuše bogate, svilene turske galije, sa žutim i krivim mačevima kao polumeseci, savijeni preko golog tela robinja. Sve to u tamnom zelenilu prastarih vrbaka i ostrva i modrom, mokrom pesku sprudova. Da li je despot koji voleo Beograd, sa lepotom kule izvidnice, na vrh brda? Gde li je šarenilo staro, stambolsko, koje se moralo prostirati tu negde iznad voda? Je li nam od njih ostalo poznato naše mlako proleće, zabačeno u strme, stare ulice, sa voćkama iza plotova koje možete naći i sad još.

To pozno tursko doba još je tu, u prva februarska sunčanja, pod bedemima sa lomačom ogromnih zalazaka sunca. Poneki ćepenak, sa mirisom alve i kafe još je tih. Belo koplje minareta čuva ih, a prolaze kao što sve prođe. Otuda lak smeh, blagost nehaja i mudrost vina i razgovora, što ga u proletne večeri možete naći, pomešanog mirisom duhana i ženskom jevrejskom lepotom i sad još na padinama prema Dunavu.
Sa njim, tu je i lepota Mihailovog i Aleksandrovog doba. Poneki voćnjak na talasu zemlje, više srpskom, prema Savi, poneki stari plot i gospodska kuća, koš čuva povučenost i uplašenost velikih prozora, što gledaju sa brda prema Vračaru, u jesen, u čiste i zračne dane, duboko, toskanski zelenom. Mesečine tamo, na bregu starih ulica, što vide rumenu Savu, znaju još kuće iz doba kada je prvi put zviždao železni zmaj Stefensonov. Koliko starog nakita, pitomosti ljudske, prećutnih žalosti u tim svetlim odajama, sa velikim prozorima, punim neba. Jedno drvo čuva čitava jedna porodica, ćup cveća stoji već pedeset godina na istom mestu. Po ulici pada senka starih zgrada, škola, sazidanih mukom zanatlija, voćnjaka oficirskih porodica što su nosile godinama crninu posle Đunisa i Šumatovca. Oficirskih porodica, koje su stvorile ovu varoš na sirotinji, časti i kavaljerstvu.

Tih Beograd činovnika i oficira, stvoren iz ničega, dok su drugi prežvakali švapsku milost. Kuća do kuće, udadbe do udadbe po volji očevoj, smrt do smrti po volji božijoj i ratovi. Iz tih ulica vidim u daljini plavu prugu Srema. Otuda su dolazili škole što su zidane kat po kat, knjige što su pečatane prenumerantima. Fanatična jedna ljubav prema državi u koju su uticale sve namere. Ratovi tako lepi. Vračar se zeleni tada sa druge strane. I otuda su dolazili. Iz šuma i sa gora, u opanku, onda kada su drugi trapali u papučama. Silazili su da ne poviju šiju, veliki demagozi i skupštinari.

Velika društvena lepota Mihailovog i Aleksandrovog Beograda, kraj koje druge varoši naše davno izgledaju palanke. Zar treba da nestane taj Beograd što je tresao Balkan, sa svojim porodicama činovničkim i oficirskim, koje su svoja imena izgovarala ponosom iza kojeg je bila stvarnost, rat, podzemni trus čak do grčkih morskih obala i neprekidna patnja. Koja naša varoš ima u svojoj prošlosti taj žar? Nisu linjega gasili ti engleski, francuski i ruski konzuli? Beograd je kucao za Balkan, sto godina već. On je srce svačije ko diše na Jadranskom i Egejskom moru. I kad bih pisao istoriju Moldavije, Rumelije, pa čak i Moreje, zatvorio bih se u te stare kuće prema Savi, u te porodice činovnika i oficira, ne bi li istorija Beograda kraj istorije nebrojenih velikih gradova uokolo, bila vanredna zbirka velikih portrea vladara, diplomata i vojskovođa?

Govori se o kulturi. Beograd već sto godina zna šta je domaće vaspitanje bolje nego drugi, a što se škola tiče ko li je to bio po školama francuskim, nemačkim, na Rajni, po Poljskoj i češkim starim gradovima? Čija li su imena upisana po Petersburgu i Moskvi? Uđem li u snežne večeri Beča, zađem li maglom Londona, Pariza, pročitam li istoriju Bukurešta, siđem li do Carigrada, niti i konci, kao paučina, svi me vode srcu Beograda. Nema varoši u Evropi koja je toliko bila vezana za sve druge i koja je toliko pokretala marionete drugih kao Beograd. Sto godina već istorija Beograda vanredna je smena likova i scena, evropskih, interesantnijih, finijih u svojim sastavima nego ma gde. Studiranje đaka, istorija licejska i velikoškolska Beograda, nije li sva naša prošlost, književna i društvena? Ko li to što je nas učio od naše drage braće? Istorija vojske, garnizona Beograda, bila bi jedan divan esej, koji se ne bi mogao pisati o mnogim vojskama. Roman je život Beograda već davno, od onda još, kada su mnogi naši gradovi bili palanke.

Žar je Beograd što već davno gori.

Beograd Mihailov, Aleksandrov, Milanov burna je i neobična varoš. U biću svom ona ima toliko modernosti, da joj je malo koja druga ravna. Galerija slika, portrei i karakteri, vanredni i jednistveni naših vladara, kad se opišu liče na engleske. Čitati postanak i razvitak naše artiljerije znači uživati duboko kao u esejima o Vašingtonovom dobu.

Beograd ima pravu otmenost koja se dobija od nezasluženih uvreda. Društvo za turskih ratova, svet za vreme omladinsko, pun je osećaja jednog, velikog evropskog takta. Nikoga u njegovom gorkom času uvredio nije, nikom u svom gorkom času ulizao nije.

Govori se o časti. Varoš kojoj nema porodice, što nije gledala dedu, ili oca, brata ili sina kako se bledo smeši u okovima, samo časti radi, zar da se na to ne nakašlje? Nema li svaka porodica nekog ko je stao, na govornici, ili na ulici, na bojištu, ili u sukobu, pravo i nepomično za reč, za ime, za uverenje? Nije li se ovde za vreme ratova Engleskinjama činilo da su obični seljaci gospodskog profila? Srcu svih tih običnih ljudi, seljačkog roda i čista tela, davno već hrli sva naša ljubav, iz svih krajeva!

Samo je Beograd u našoj državi zaista svetski. Žar je on davno. Sve su mogućnosti pred njim. Sve je već video ničega nema da se boji. Topal je toliko da su kraj njega drugi smešni i nadmeni.

Beograd što ide još je lepši. Ništa ga ipak ne vezuje. Stoji tu i zida se kao da je sva zemlja prazna. U sebi samom nalazi svoj način i svoje zakone, stoji i sunča se iznad Save. Već ga je Branko nazvao "labud beli".

U mnogim glavnim gradovima Evrope biće nije tako toplo, nepokvareno i zanošljivo kao u Beogradu. Kako je lep njegov profil kada se gleda iz šuma Košutnjaka. Kako je lepo njegovo telo kada se gleda iz vazduha. Mlado je, burno i naravno. Profil mu je sav brdovit, kao i ta plava Srbija iza njega. U velikim je uzvišicama i tvrda. Koliko praznine nad rekama njegovim za mostove, koliko dubina u njemu za zidine.

U svetu njegovom ničeg bednog, ljigavog. Život se toliko puta gubio, mili i dragi toliko puta rastajali, da je sve jedna velika neizvesnost i Bog. I kočijaš se razveseli, stane nasred puta i peva.

U biću te varoši nema straha, ni podlosti, ona putuje na svojoj steni sa brdima na grbači, iznad reka u plavetnilo vidika. Veliko nebo i daleki oblaci obilaze oko nje, bez prestanka.

<---